Moja misija ...

Najveća briga i strah roditelja dece sa autizmom je – šta će biti sa mojim detetom kada mene više ne bude i ko će se brinuti o njemu, na kakav način i da li će imati pažnju i negu na kakvu je naučio?

​

Iako se nadam da će u bliskoj budućnosti lek za ovu decu biti pronađen ... uvek ostaje ista dilema ... progovori ona skrivena, duboko zakopana podsvest ... a šta ako ipak ne nađu?! I opet ... šta će biti sa mojim detetom kada mene više ne bude?

​

Kroz glavu prolaze razne slike ... podsmeh zdrave dece koja nisu naučena da postoje, od njih manje srećna deca, koja nisu zdrava. Zgranute face odraslih ako dete sa autizmom vrisne u prepunoj prodavnici ... došaptavanja, prevrtanja očima, sklanjanje u stranu kao da je autizam zarazan ili, ne daj Bože, da će ih dete sa autizmom ujesti kao pit bul.

​

Sve te stvari deca i osobe sa autizmom i njihovi roditelji prolaze, svakodnevno ... 7/24 ... 365 dana godišnje. Nikad odmora, uvek na oprezu da zaštitiš svoje dete kao lav. Od podsmeha, od grdnji, od poniženja ... Iako to ne pokazuju, sve oni primete, vide i osete. I boli ih.

 

Više puta sam primetila na licu svog deteta tužnu grimasu na neke neadekvatne reakcije „zdravih“ ljudi i znam da se povukao u sebe. Naučio je da se na svoj način nosi sa tom tugom. Nismo uvek tu da bismo ga zaštitili na, od takvih ljudi, primeren način.

​

Znam da i drugi roditelji i njihova deca prolaze kroz iste situacije. I da im treba odmora gde ih niko neće gledati čudno, gde nikome neće smetati ako dete vrisne ... ako se zaplače, ako se nekontrolisano smeje ili ponavlja jednu te istu reč ili rečenicu po dvestoti put.

​

U meni se rodio jedan san. Da napravim jedno neprofitno mesto, na nekom prelepom mestu, u prirodi ... gde će moći da se odmore od pogleda i osude ljudi, gde će deca moći slobodno da se kreću bez straha da će se povrediti, bez automobila, u malim kućicama u kojima će moći da borave i da „napune“ baterije za dalju bitku protiv sveta, protiv bolesti, protiv predrasuda ...

​​​

 

I ovo je samo jedan deo tog sna ... ova mama sanja i dalje sa željom da ta deca i ljudi imaju sigurno utočište. A o tome neki drugi put, kada ostvarimo prvi deo sna.